HR - Ljudski Resursi - Srbija

Pandemija najviše uticala na mlade i radnike sa povremenim poslovima

“Iako efekti pandemije nisu bili u proseku negativni, došlo je do stagnacije na tržištu rada, ranjive grupe su više bile izložene efektima krize. Broj neformalnih i formalnih radnika koji nemaju stalni posao je smanjen tokom 2020. za 10, odnosno šest odsto”, rekao je Marko Vladisavljević, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka na okruglom stolu koji je održan danas u Institutu, na temu efekata krize koju je izazvala pandemija Covid 19.

On je rekao i da je u istraživanju, koje je finansijski podržao Fond za nauku, 31 odsto sezonskih i povremenih radnika koji su anketirani reklo da oni poslove koje rade nisu mogli da nađu tokom pandemije, a da je 50 odsto tražilo posao koji nije uobičajen za njih jer u svojoj struci nisu mogli da nađu.

Kriza je na tržištu rada više uticala na smanjenje časova rada, nego na zaposlenosti, a glavni razlog za smanjenje časova rada bio je izostanak sa posla. Najveći pad zaposlenosti i časova rada bio je u sektoru usluga smeštaja i ishrane, a jedna trećina radnika u ovom sektoru suočila se sa neplaćenim odsustvom i smanjenjem plata.

Iznad prosečno smanjenje časova rada zabeleženo je i u saobraćaju, stručnim, administrativnim i drugim uslugama.

Istraživanje je pokazalo da je najveći broj neformalnih poslova izgubljen u sektoru poljoprivrede, čak 14 odsto, dok su sektori trgovine i informisanja i komunikacija imali godišnji porast zaposlenosti i nisu se suočili sa smanjenjem radnog vremena.

“Kriza je izazvala povećanje nejednakosti u mogućnostima zaposlenja za niskoobrazovane, mlade i u regionu Jugoistočne Srbije. Ove ranjive grupe su, i pre početka pandemije, imale značajno niže stope zaposlenosti od ostatka populacije, a ovaj jaz se povećao tokom 2020,” rekao je Vladisavljević i dodao da je jedno od zapažanja tokom istraživanja bilo i to da su tokom pandemije neka radnička prava bila prekršena.

Deo radnika, kako je rekao, bio je prinuđen da koristi godišnji odmor tokom vanrednog stanja i nisu posle mogli da ga koriste, trećina zaposlenih nije primila punu naknadu tokom bolovanja, poslodavci nisu obezbedili ni adekvatne uslove za rad od kuće.

Govoreći o merama države u suzbijanju posledica ove krize Vladisavljević je rekao kako je program za pomoć preduzećima bio izdašan, najizdašniji u okruženju, ali i u odnosu na EU i da je činjenica da su mere bile univerzalnog karaktera i da su pokriveni svi sektori, izuzev finansija.

“Podrška malim i srednjim preduzećima je opravdana, ono što nije bilo kako treba jeste dužina pomoći, jer je trebalo da bude različita različitim sektorima. Osim toga, pomoć je mogla biti bolje usmerena i samim tim bi uzrokovala manje troškove”, istakao je on.

Marko Vladisavljević je rekao da je stabilnost prihoda neformalnih radnika mogla da bude u većoj meri očuvana, a da je dobar posao urađen kod stalnih i formalnih poslova, koji su očuvani, jer su pomoć dobili svi, čak i IT sektor, kome pomoć nije bila potrebna. On je ostakao da su neophodni programi zapošljavanja fokusirani na niskoobrazovane mlade i region Južne Srbije, kao i to da vlada povede računa i obezbedi da se radnička prava više poštuju.

Naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka Mihajlo Đukić je govoreći o iskustvima zemalja iz EU rekao da su gotove sve imale neke vrste mera za ublažavanje krize, da je većina imala neselektivne mere za očuvanje poslova, ali da su neke od njih imale i selektivne mere.

“Holandija je, na primer, uvela privremene mere čiji iznos korespondira padu prodaje, Irska je uvela porgram naknade za izgubljene časove rada usled mera ograničenja, Slovenija i Danska su subvencionisale zarade za poslove koji su u potpunosti obustavljeni zbog pandemije”, rekao je Đukić.

Hrvatska je, kako je rekao, pomogla sektoru turizma i to tako što je podržala zadržavanje radnih mesta u ovom sektoru, ali i stalne sezonske radnike.

“Danska je pokušala da natera na neki način zaposlene da se uključe u programe dodatnog obrazovanja i oni koji su se uključili u to dobijali su 110 odsto naknade, oni koj nisu hteli dobijali su 80 odsto zarade. U Litvaniji je 10 miliona evra izdvojeno za podršku samozaposlenima koji žele da promene posao, dok je Belgija imala program podrške nezaposlenima koji su usled bankrota poslodavca ostali bez posla”, naglasio je Mihajlo Đukić.